Dolazak deteta u porodicu predstavlja jedan od najvažnijih i najlepših dogadjaja u životu ljudi koji su odlučili da postanu roditelji. Osim što donosi neizmernu radost, biti roditelj nosi i veliku obavezu i odgovornost. Niko vas ne priprema za tu ulogu, a od vas se mnogo traži i očekuje. U tom divnom i zahtevnom poslu pomoć vam može stići od najbližih iz porodice ili šireg socijalnog okruženja, različitog pisanog štiva, a takodje, dobre saveznike možete naći i u stručnom osoblju vrtića koji izaberete da vaše dete pohadja. Dakle, videćemo da je vrtić  važan kako za dete, tako i za roditelja.

Razvoj deteta je jedan dugotrajan i kompleksan proces, i  iako deluje da može sam da se odvija uz naše divljenje i uživanje,  potrebno ga je  budno pratiti, adekvatno usmeravati i podsticati.

Kada se rodi, dete donosi na svet odredjeni repertoar mogućnosti, ali da bi se one razvile i dobile zadovoljavajuću formu, potrebno je da dete bude izloženo adekvatnom modelu, optimalnom podsticaju i permanentnom korigovanju. Najilustrativniji u tom smislu je razvoj govora –  ako dete nije izloženo modelu koji će da imitira, podsticanju i stalnoj korekciji, govor se neće adekvatno razvijati. Isto važi i za sve ostale razvojne funkcije, navike, sposobnosti, veštine.

Kod dece  predškolskog uzrasta, dominantan oblik učenja je učenje po modelu (imitacija), tako da je organizovano i kontrolisano vrtićko okruženje idealno za postavljanje osnova u razvoju deteta.

U svetlu svih tih saznanja, vrtić je struktuiran tako da predstavlja bezbedno, dobro osmišljeno okruženje, sa velikom dinamikom zbivanja i iskustava, a sve to uz nadzor i aktivno učešće stručnog kadra vrtića. Naravno, ne treba zanemariti i činjenicu da su vrtić i roditelji partneri u tom važnom poslu odgoja deteta,  koji moraju da usaglase svoje zahteve, očekivanja i vrednosti.

Vrtić je osmišljen tako da podstiče i podržava razvoj svih psihomotornih funkcija (od krupne motorike, motorike ruku, opažanja i ranog zaključivanja, razvoja govora, samostalnosti i ponašanja u socijalnom kontekstu). Sa uzrastom dijapazon uticaja se širi i obuhvata savladavanje različitih  veština, socijalnih, motornih, kognitivnih, usvajanje znanja, usmeravanje i održavanja pažnje i koncentracije.

Svaka vrsta aktivnosti detetu daje mogućnost da uči i usvaja nova znanja. Igra je primarna i osnovna detetova aktivnost,  pa će za njega biti korisna kako ona spontana, samostalna, tako i organizovana. U vrtiću, igra ima odgovarajuću osmišljenu i vodjenu formu, koja uzima u obzir sve važne faktore razvoja (socio-emocionalni, kognitivni, konativni (voljni)) i omogućava detetu da na sistematičan, uzrastu prilagodjen i zabavan način, usvojena znanja uklopi u već postojeća, koja će biti  upotrebiva u svim budućim sličnim situacijama.

Dakle, samim ulaskom u vrtić, dete proširuje polje svog socijalnog funkcionisanja. A kako je dete socijalno biće po rodjenju, neophodna su mu raznovrsna socijalna iskustva da bi uspešno ostvarilo sve svoje socijalne potencijale. Bogata i dinamična socijalna sredina vrtića, omogućava detetu da spoznaje sebe kroz interakciju sa drugima, razvija adekvatne socijalne obrasce ponašanja, uči se samokontroli, pronalazi način da prevazilazi sukobe, uvažava tudje potrebe, odlaže zadovoljenje sopstvenih potreba i sl.

Dinamika grupe donosi svakoga dana nova iskustva i izazove, što detetu pruža mogućnost, da uz pomoć vaspitača pronalazi i usvaja raznovrsne adekvatne socijalno prihvatljive oblike ponašanja, koji će mu biti korisni kroz ceo kasniji život.

Tokom tih iskustava dete takodje spoznaje i različite emocije, kako kod sebe, tako i kod drugih, uči kako pravilno da ih prepozna, kako da ih izrazi ili obuzda (kada su u pitanju negativne) i razvija empatiju koja je od velike važnosti za uspešno i pozitivno socijalno učešće (tzv. Emocionalna inteligencija).

Kako je svaka jedinka tokom života deo velikog broja socijalnih grupa, ona gradi i veliki broj socijalnih i emotivnih veza. Te su emocionalna i socijalna kompetenca od presudnog značaja da se jedinka oseća srećno i uspešno.

U vrtiću deca se uče timskom radu, vode računa o drugima, poštuju pravila i zahteve grupe, saradjuju u radu i igri sa drugima.

Tokom svake vrste aktivnosti, kako spontane, tako i organizovane, razvija se govor kao važan faktor socijalnog opštenja. Deca uče kako da saopšte ono što misle, osećaju ili žele, tako da ih drugi razumeju, uče da saslušaju drugoga, ne upadajući u reč, uvažavaju tudje mišljenje i razumeju poruku koju drugi žele da prenesu. Osim toga, adekvatan razvoj govora u tesnoj je vezi sa razvojem mišljenja.

Takodje, u vrtiću se posebna pažnja obraća na to da dete nauči da usmeri fokus pažnje na željeni materijal i održava koncentraciju tokom igre i rada. Sve se to postiže podelom različitih uloga, osmišljenim vodjenjem aktivnosti od strane vaspitača, ukazivanjem na važne i manje važne aspekte aktivnosti, pravljenjem strategije za rešavanje problemskih situacija i sl.

Vaspitači i stručno osoblje vrtića na najbolji način mogu da prepoznaju moguća razvojna odstupanja dece i da uz dobro osmišljen stimulativni rad, pomognu detetu da prevazidje problem ili pronadje put da se sa njim nosi na najadekvatniji način. Koncept,  organizacija i način rada vrtića vode računa o tome da svako dete ostvari maksimum svojih potencijala, a ne da bude kao drugi ili bolji od drugih. Pored kompeticije (koja je u savremenom svetu postala dominantan oblik funkcionisanja), vrtić insistira upravo  na kooperativnom radu, usaglašavanju sa drugima, pomoć drugome i ostavljanje prostora da i ostali članovi grupe dodju do izražaja.

Dugogodišnje iskustvo u radu sa roditeljima, ukazalo nam je na strah nekih roditelja da uključe dete u kolektiv zbog mogućih negativnih iskustava u grupi. Važno je znati da su negativna iskustva jednako važna kao i pozitivna, prvenstveno zato što su nezaobilazan činilac svakog života, kao i da nam daju prostora da pronalazimo načine da ih ili izbegnemo ili na pravi način rešavamo. Pogrešno je uverenje da je srećno odrastanje, ukoliko detetu obezbedimo „idealne“ uslove bez trauma, izazova, nepravdi, jer time zapravo samo uskraćujemo detetu mogućnost da razvija dijapazon adaptibilnog ponašanja. Negativna iskustva predstavljaju izazov da se pronadje odgovarajuće rešenje, razvija trpeljivost i tolerantnost, razvijaju veštine za prevazilaženje problemskih situacija, koje će ga upravo čuvati kada uplovi u zahtevno društveno okruženje, od prvog socijalnog kontakta i ulaska u različite socijalne grupe.

Bogatstvo iskustava, znanja i doživljaja koja nudi vrtić su nezamenljiva i ne mogu se ni na jednom drugom mestu dobiti ili nadoknaditi.

Autorka: Nataša Stepanović, Psiholog